Реч Душана МИЛОВАНОВИЋА на отварању изложбе, у четвртак 9. августа 2018. године у Дворцу ЕЂШЕГ:
КАПИТАЛ/А
Етимологија: србско – словенски. кап+тâл; кап која заокружује целину, доноси крајњи профит (духовни, материјални, финасијски – ако вам је драго);
лат. capitalis – главни, caput – глава; вредност која се одређеним кретањем оплођава, увеђава вишком вредности; капиталан – главни, основни, темељни, битни, поглавити… (Вујаклија, стр. 402)
У временену губљења сваковрсних ослонаца, којима су преци били обилато даровани, времену које поставља накарадне узоре и бесмислене моделе, у доба када се све погубило, чак и оно Домановићево, када се знало како су мушкарци – мушкарци, а жене – жене; у преднесрећно време (уколико Несрећа није већ дубоко загазила преко прага; у околностима где све је изврнуто и претрпано гомилама смећа и ништавила коме се многи диве, заслепљени медијском халабуком и диктатима ”како, шта, када и колико” треба радити, понашати се, мислити, сањати (сачувај Боже); у такво, зло и изопачено време какво ни најсуровија пророчанства нису могла замислити
– решили смо да постављамо еталоне, а према едукацији, којом се поносимо и којом су нас опасали дивни преци наши, врли учитељи, родитељи, пријатељи са свих страна и из књига многобројних… све сами Људи, чији су узори лежали у дубокој Давнини, пуној етике, лепоте мисли и осећања, добродетељи свих врста; и хедонизма, али племенитог, свакако!
И у ово (такво) време ипак постоје трагови Светла, додуше гурнути на маргину и претрпани гомилетинама смећа, безумља, пропаганде, искривљене праксе. Ушчували су се на срећу бистри извори, даље од очију жедних; али спремни да заклокоћу, излију кристал воду и оснаже жедне душе и срца охладнела; још увек, даље тамо, иза видљивог хоризонта горе искре предачких ватри којима треба само љубави, само дашак нашех интересовања па да се распламсају и почну да сатиру гадости садашњег сметлишта.
У атељеима својим, далеко од интереса јавности, и потпуно – сами за се (и за оне којима је то дато) а за будућност – мисле, делају, сликају, клешу, искивају… мозаик – икону, која поручује да није баш сасвим све изгубљено; и да ће боље бити, од онога тренутка када нам се срца раскраве и збуде се онако како је одувек наречено и ”како Господ заповеда”. Преду и препредају ови врли ствараоци; ткају причу о повратку Изгубљеног Раја.
Дакле, решили смо, насупрот свему што нас окружује (и нагрђује), да показујемо оно, што према нашем мишљењу има трајну вредност; и што никада неће ”замести ветрови, снегови и шаш”. Односно, да вашим жудним очима и срцима, жељним топлоте, представљамо – петорицу аутора, четири сликара и једног вајара, чија ће имена и дела, према нашем (верујемо) утемељеном суду – блистати и у далекој будућности.
Дубоко верујемо још и да ови, што пред вас износе отиске душа својих и дубоке трагове налик древнима са предачких стаза, могу(и треба) да постану мета и ослонац свима који пожеле да се уселе на вечну Спиралу контиуитета људскости, давно промовисаних и доказаних вредности и на крају – Уметности; која је одувек била, јесте и биће – со земљи и водиља Човечанству у пределе које је Велики Градитељ наменио само онима што заслужују да понесу епитет Човек.
Неки ће рећи да је све што овде показујемо и причамо анахроно, представљено, већ виђено, декадентно… Па нека их – нека мисле, како год им драго! Биће да и не умеју другачије.
Јер, зар са сваким пролећем не процвета слично цвеће и распевају се птице и бубице; зар са сваком генерацијом не стигну буљуци лепотица (и лепотана) што су тек за коју зеру различитији од родитеља; зар об(по)нављање није један од врхунских принципа Живота, и зар Уметности, у суштини не носи онај дивни еволутивни принцип, или како се то у уметности хришћанског Истока говорило (и делало) – предањску природу; дакле, свака генерација, на искуству претходне додаје свој промишљени и утемељени трачак светла; и тако све расте, цвета и плодове доноси насупрот агресивном револуционарном принципу, при коме се све руши и гради из пепела; веома често сиво, суво и беслислено; колико и пепео сам.
Стога, ми ћемо, пошто нам (ју) је бабо давно набавио, и даље ударати у нашу древну тамбурицу – бисерницу све прашећи, уз перо соколово; јер мудрац збори да ”у нешто се ударати мора”. А све у нади да ће се ипак догодити жуђена женидба, с Лепотом, Добротом и на крају – с памећу; уколико је то уопште више и могуће.
Момчило
Велика су и већ чувена дела његова и никако се и никада до краја описати неће, ма колико се неко при свему трудио буде. За ову прилику одабрали смо део једног великог циклуса, именован као Источник Србства, посвећен Храму Светог Саве Србског на Врачару, у Београду.
Дакле, … са тринаестог спрата на Јужном булевару стражи један у свему необични орао. Памти он много шта и пре тога. Сви добростиви, и они који верују у другачији распоред ствари, схватиће једноставно да је птић врли постављен тамо с неком особитом намером и задатком. Такође, свима је јасно да светлост јужна најлепше осветљава предмете и здања, да истиче али и потире контуре и сенке; да је најбоље да она посматрачу долази с леђа; да таква визура нуди благословено обиље; палету скромну у време јесењих тмуша и зимских вејавица, али и раскошну кад замрази, или после пролећних олуја, чим се избистри небо и влага насели пејсаж; а тек кад све од снаге набубри у рано лето, или с јесени кад се обоји биље и крајолик у хиљаду дуга. Само неки добро знају да парабола звезде наше, док путује од Истока до Запада, на посматраном предмету одигра једну васељенску драму коју, опет могу да виде и разазнају само племенити, оштроумни и пажљиви, посматрачи чиста срца. Две деценије, дакле посленик овај, сликар Момчило Мома Антоновић, присуствује чуду градње и живота Храма Светог Саве и сликарски опсервира, философски разматра и појаве и стања, слаже информације, бележи понешто, а понекад какав утисак постави и на платно, у оквиру овог циклуса. И резултат је, ево управо пред вама, боље рећи само његов један део. Јер циклус овај обухвата 3 х 30 дела од цртежа до платана.
Пратећи тако генезу градње Храма аутор је на платно поставио и сва питања времена нашег, усуд Србства и све оно што је видео, отпатио, с радошћу отпратио, разумео, волео… Опус овај јесте и дело уметничко и сведочанство и апотеоза односу, сећању, памћењу, љубави.
Дакле, још једном – уметник овај особити, не часећи часа, спреман увек на подвиге – на свој начин је опевао лепоту дичног храма Светог Саве на Врачару, после скрбног труда и бесаних ноћи. И насликао све горе помињано, па и више од тога, о српском усуду, своме Отачаству и нашем Храму. Велики сликар Момчило Антоновић, као нико до сада, пред Ваше очи и срца износи уподобљења и на особити начин узнесења Храма; труд големи и резултат ванредни. Узвисио се, усправио се Момчило па с висине грми и сведочи о предању, прецима, временима прошлим а и о будућима, богами. Придите, пажљиво погледајте, удивите се и учините – велико метаније делу његовом!
Обрад
О овом човеку – уметнику говори(ло) се мало, а могло и требало би – много више. Јер ретки су овако и оволико аутентични ствараоци, чије су боје исцеђене из вена предачких, атмосфере захваћене са пропланака и из дубодолина Отачаства, а композиције сковане дејством предања, повеснице и понекад измаштане; што и није различито од истине саме. Овде ћемо представити тек делић обимног опуса посвећен отишавшим; карики која често недостаје.
”Ако не знају живи где вам је земља – питајте мртве”, јер они памте и за нас, само се треба повезати. А начини су колико лаки, толико и заметни: изласком на раскрсницу, у по ноћи, гледањем у плећку прасећу о Божићу, у џигерицу убојнице, у пару што се диже из каленице док у њој цврчи угарак, или најлакше – читањем и тумачењем заборављених порука , рецимо у Кад су живи завидели мртвима, Милорада Панића Сурепа. Србска земља толико је насељена костима предака да се не може (практично) нигде ашов побости а да се на какве мошти не наиђе. Стога и Обрад теми приступа с пажњом и љубављу, држећи се предања и на свој начин истачући молитве за оне који су нас оправили. Прецима на вечни помен, а данашњима, у великој мери заборавнима – на подсећање, опомену, налог… да без њих претходних, ем не бисмо постојали – нити би било шта (људско) постојало. Или како је Предраг Исус Ристић, велики архитекта (жиждитељ) правилно дефинисао: ”Поред градова надземних, постоје и гробни, подземни србски градови, толико велики и пространи да се и не могу омеђити”. Славу и лепоту њихову сликар с љубављу подастире пред наше очи; за – вјечнују памјат. Рецимо на слики Платонски осећај лепоте гробља у Сирогојну, истиче беле надгробнике, крајпуташе; у хладовини тамних крошњи. Понегде, тек као чисти символ појави се старински белег – надгробни камен с разгранатим значењима теме (Доротеј, Јутро на Увцу…). Опет, крајпуташ ли је или стећак, што доминира у првом плану слике Епско место; асоцира на пролазност, испразност оклевања, људски усуд…” Ја бијах онај који цијели живот на раскрсницама стајах,размишљах, оклијевах. Бијах онај који се питах како да небо не стари, и из њега се стално рађају нова и нова годишња доба…”(Натпис на стећку, околина Стоца, 1258. година )
Успења, сахране и дуги боравци о поменима, задушницама редовне су теме Обрадових чинодествовања, јер не слика овај човек само; његови посези по платнима више нам се чине молитвама, псалмима за много шта потиснуто из нашег унеређеног света. На њима су људи наши, здружени у туги за отишавшим и при опослењу; које је само део живота; у отсуству било кавог патоса, импровизације; све је јасно; као зора, Сунце у подне, као живот сам. И метафоре, готово на сваком кораку; рецимо у даћи Убожници у тмуши моле се за безбожника. Човекољубље Православља грми из овог монументалног сликарског дела и поручује – свакоме је могуће спасење; уколико се сам потруди; или то за њега учине добри људи.
Миленко
Ангелологија нас учи да, ван уметности Православља ова племенита тема није особито задирала у друге уметничке дисциплине на нашим, на србским просторима. Бели анђео (Милешева) и Плави (Ариље) уз многобројне, на иконама Благовести особито, беху тако мета и узор многим генерацијама за нама; а у наше време тек понекад. Поменућемо овде Васка Попу с његовим Милешевским ”Анђелом, братом” и песничке метафоре око теме тек неколицине великих песника (Иван. В. Лалић, М. Бећковић, Д. Ерић, М. Дончића, Б. Баковића… Чини се да је одсуство вере из нашег времена удаљило и најплеменитија светлосна бића, тако да се тек неколицина усудила да им посвети већу пажњу; овде истичемо Милету Микарића који је комплетан сликарски опус посветио овој благословеној теми; и с њом се и винуо међу анђеле, браћу своју. Поменимо још Зорку Стевановић и њене анђеле у различитим тематским и композиционим односима; и то је (готово) све. Овој, сваке пажње вредној малој дружини треба прибројати и Миленка Михајловића, знаменитог сликара епских пејсажа и српске (опет епске) свакодневице. Међу многобројним циклусима, а највероватније подстакнут драматичним и мистичним атмосферама манастира Хиландара, затим оних на које је наилазио у велелепним храмовима Рашке, Метохије и широм србских простора где се, по различитим пословима затицао – логично је испливала и ова тема, организована у јединствени сликарски исказ и циклус једноставно назван Анђели.
За оне који воле да степенују ствари циклус би се могао започети Плавим, анђелом нежне лепоте и ефемерних особина, како би усталом анђеле и требало да замишљају они што било какав однос према ови бићима имају. Сав фражилан, склопљен готово у маниру моногамног скикарства, носи и ”оно нешто” Миленково, што грми испод деликатних лазура са светлом који допире, некако из дубине. Следи читав низ тамно плавих анђела драматично надвијених над просторе, или у простору мистичних ентеријера у којима су затечени. Особито успелом и драматичном чини нам се композиција Плаштаница, настала после боравка у Хиландару. Центар слике обухвата пламена екстаза, у којој ће се препознати Анђео, која се истаче и израста из Плаштанице Христове постављене на Велики Петак у манастиру Хиландару; док испод саме светиње клања се и службу врши смерни и добри јеромонах Кирил. Тамни анђели заокружују овај циклус и донекле подсећају на Миленкову Црну Богородицу, из 90-тих година прошлог века, када је само црном (небојом) успео да представи сву лепоту и доброту Мати Божје. Ови анђели међутим, имају готово претеће ставове, нешто тешко и осветничко чак, па нам се чини да је њих сликајући аутор преживљавао и лечио сву муку и страхоте које су на овај простор народ наложили непријатељи и битанге свих сорти. У том смислу ти анђели би могли да се разумеју и као анђели освете, за сва зла нанета овом народу; а можемо их схватити и као анђеле чуваре, опомињаче свима који помисле да на овај народ крену са злом намером. У сваком случају, Михаловић је дубоко зашао у тему и из ње изашао, не без муке, с веома високим резултатом
Драган
Мноштво је дела за овим послеником, а многа су и пред њиме. Овога пута представићемо га избором из недавног циклуса, намењеног онима што су утврђивали прагове Отаџбине. Претходни сликарски циклуси његови, а особито Наслеђе, Корабље те Конаци и коначишта – јесу само увод у величанствено дело пред вама и много тога што ће за овим тек долазити. Уподобио се Драган Бартула, дуго трагајући, путевима предачке духовности, у просторима узорнима и према свему подобним мери Господњој, и оној искрених следбеника Његових. Шта то краси овак иступ(?) – рецимо само – још један корак у његовом странствовању и брскању по оставштини предачкој? Ктитори и Чувари дакле јесу ода свима што су пре нас кроз време проминули и сачували оно, што се од свих зала упртих у Отачаство наше – дало сачувати. Ктиторима, на првом месту, јер без њих ништа постојало не би, и свим оним генерацијама скрбника што су даље о изграђеним светињама бригу водили. Овде су представљени као смерни, скромни црнорисци што приносе своје Господу предају, испуњавајући тако и завет и дуг и послање сопствено. У призраку, препознаће они што добро гледају – у понеком лику и врлинске особине овога овде Драгана, што упућује да и сам приносе прилаже и одужује се на тај начин Творцу, за даровани живот и таленте многобројне, којима га је обасуо. Али срећемо се и с онима, нашем времену ближим, са господом – господарима, ктиторима из 19. и раног 20. века, што упућује да се се нит ктиторства и уктиторења одржава и пролази кроз сва времена. Ликови њихови у тамној гами, често с инкарнатима налик онима на фрескама нашим староставним, сведени су готово на символ, који се на фону фантастичног манастира поставља. Амбијент у коме, појединачно или по двојица, па и тројица бораве зналци ће препознати као далеки и дубоки одраз највећих светиња наших, а некако – понајвише манастира Хиландара. И то је печат, је знак што краси овај циклус никао из бурног и снажног сусрета уметника и хиландарске духовне громаде. Ово дело је супстрат тога физичког сусрета, то је она кап, онај дар предака која се исцеди из пребогате кошнице, али само онима који то и заслуже. Монументалност, као још једна од особина, сугерише нам само колико је велика колико је снажна, колико благословена и благородна духовна повесница наша, гледана с добре стране, а срцем родољуба, овога заштитника, коме је то заиста и дато.
Тако се ктитори и уметник наш, и прелази полако на ”ону” страну, међу благодетељне и неумрле претке; на страну у вечности укорењених отаца и поставља нову и велику карику на предачки и врлински ланац уметничког континуитета Србаља, али и читаве повеснице уметности
Велимир
Некако, услед жуте мрље у оку и црне рупе у мозгу, уврежило се сасвим нетачно мишљење да Ортодоксија не љуби тродимензионални облик нити скулптуру. Не, никако и никада се Православље није одрекло неговања форме. Страх од идола и кумира давно је и сасвим потонуо у вртлозима историје. Сетимо се начас Студенице и њене божанствено извајане Богородице на трону, свих преплета, врежа и у њима уподобљених ликова, и овога и онога света; сетимо се велелепних фигура са Дечана, или Бањске Богородице, пренесене у Соколицу, призовимо у сећање сву дивоту моравске пластике, њених преплета, розета и пластичне орнаментике, на крају опоменимо се свих оних ремек-дела ситне пластике (у златарству, резбарству, каменој пластици), свих иконостаса, полијелеја и украса на црквеном мобилијару.
Времена ће многа протутњати док се не буде сасвим исправно проценило и установило заслужено и право место Велимира Каравелића на бескрајној спирали континуитета и Живота и Уметности. Оно што смемо да сведочимо јесте да његова карика, у том надвременом ланцу, јесте стамена и да ће свакако свезивати све оно што из(а) ње племенито пристигло буде; као што се уврежила и прихватила за претходни, предачки беочуг. И још, да (свакако) високо, и сасвим заслужено место на Парнасу српске уметности већ данас припада овоме ствараоцу.
Ликови монаха и монахиња његових и свих других јесу усредсређени, замишљени и занесени, као да долазе из неког сасвим другог света и времена. Опет, они су и наши савременици, саучесници и састрадалници овог простора и времена. Понекад, и када према некој истакнутој особини препознамо лик који је уметник заувек пренео у вечити мермер, опажамо да је захваљујући умећу и посвећености истовремено то биће претворио у симбол, или чак у метафору. Сасвим сведено и скромним средствима, у форматима који ретко прелазе висине од метра, Каравелић демонстрира епску монументалност. Са друге стране, сета, усресређеност ликова на нешто надземаљско, милота, топлина која из њих струји, воде нас на ону женску, на лирску страну. Ивицом те двојности, двогубости и непомирљиве дихотомије хода овај стваралац и дела величанствена за собом сеје. А причу о његовим Путницима овде не смемо чак ни да започнемо.
У његовој скулптури препознаћемо одблеске енергија давно прохујалих времена, исијавање оне медитаранске светлости са кикладских сведених идола, романичка урањања у суштине света и човека, сецесионистичка разматрања могућих синкретизама, полемисање са ренесансним великанима, али и с Роденом, Бранкусијем, нашима Стијовићем, Палавичинијем, Стојановићем, Јанковићем… Једно је сигурно ‒ сву силину тих зрачења на окупу држи снажна мрежа византијског духа и цртежа, што сасвим дефинишу и форму и суштину. Његов рукопис израста и бокори се ипак директно из уметности српског средњег века. То је најснажнији зденац, из кога се пије и насићује ; и одакле израњају нова дела и енергије, који ће даље оплемењивати све што тек долазило буде.
И да не заборавимо – сва петорица су добри познаваоци и искрени поштоваоци отаџбинских вредности и манастира Хиландара, који још називамо и Мати Србске духовности. И како предање вели ”у малом ће се препознати и Велико” тако и у делима овим, за све који имају очи да виде и уши за слушање – налазе се, за неке тек зерице, а за друге читави мозаици и подастрте трпезе љубави за ”твоје од Твојих”, дарови, приноси, захвалнице… за све оно што су од Творца на рођењу примили, и за дарове што су их од великих предака успели да сакупе, па на њима своје васељене да граде.
На знање, на здравље и спасеније, на добробит свима данашњима, и још на подсећање и упут будућима за ово што је било, и како, и какви су били уметници ови, што пред ваша срца и душе изложише дела трудова својих. И како што рече стари преписивач: ”Не судите, и не кудите…” већ придодајте на ово велелепије и дела ваша, да све се шири и расте и плоди. До Вечности!
