Monthly Archives: October 2018

Vanja tati

“Plovimo letilicom, ogromnom, srebrnom, uau

Isplovili smo iz jednog kosmosa, uplovljavamo u drugi.

Mjauče neka obična muzika, sentimentalna, bljak

Zviždućemo, joj

Ne pričamo mnogo, tu si tu smo

Kroz sferu sipi žuto mokro lišće ogromno sjajno, uau

čkiljim kroz okna naše tvoje letilice

Kupio si novi mali ružni šešir, uf

Lice ti je belo mlado staro podseća me na nekog, hm

Oči su tvoje prozirne providne

Tvoje oči moje oči, o da

Ne plašim te se više zauvek, bašbaš

Navikla sam da ćutimo

Zato ćutim

Ne kao kad nas je u letilici četvoro

Tad se zatvori se krug

Haos i buka

Tvoj krug moj krug naš krug

Tvoje oči moje oči njegove oči

I Njene oči

Moja porodica, tada

Nosiš me u naručju jedne zore

I prvo što ugledam si ti

Sećam se toga

Bilo je to davno pre dvadeset osam godina

Dvadeset osam godina

Dvadeset osam godina, insistiram

Tebi je bilo dvadeset devet, možda, koga briga

a sada si kupio mali ružni šešir, rekao si

Šeširić, dodajem u sebi

nežno

Nosiš me u naručju ponovo jednog popodneva

Gledam te kao prvog puta

Ti plačeš sada prvi put vidim kako plačeš

Bicikl mi je smrskao nogu

Bicikl koji si ti vozio a samo smo išli da beremo kupine, kupinice

Umesto crvenih kupina vraćamo moju krvavu nogu

Nosiš me u naručju jednog predvečerja

Uvijenu u ćebe ugušenu

Gledam te i plačem

Što si ponovo tu

Korak

Po

korak

još

izvesno

vreme

ćutim

uspevam da kažem

ta

ta”

Vanja Ejdus